Zašto ne smemo da zaboravimo da radimo s ljudima, a ne s brojevima?

Ovaj tekst će verovatno biti patetičan. Upozoreni ste, pa oni koji imaju problem s obradom emocija mogu da odstupe. Emocije su već neko vreme problem u modernom društvu: pokušavamo da ih potisnemo, ignorišemo, racionalizujemo, budemo cinični, hladni, distancirani, ne pokažemo da uopšte postoje. Ako ih pokazujemo, i privatno i u marketingu, često ih koristimo kao sredstvo manipulacije. Računamo da su ljudi „slabi“ i da ćemo ih lako ubediti u ono u šta želimo da veruju. I u onlajn i u oflajn svetu nastojimo da delujemo kao da smo iznad povređenosti, iznad preterane zagrejanosti za bilo šta i bilo koga, iznad toga da budemo preosetljivi. Znamo šta bi se, u tipično mizoginom maniru, reklo u narodu da ne treba biti, pa je red da se sve proguta i da budemo jaki, baš jaki, onako za primer. Naravno, emocije nemaju veze sa slabošću.

Trpimo dok više ne možemo da istrpimo jer nam je rečeno da tako treba. A sve što je potisnuto, kad-tad izbije na površinu. Ovog meseca je neko ko nam je dobro poznat iz marketing sveta izvršio samoubistvo. Mi smo analizirali njene brojke, obračunavali ER, procenjivali koliko odgovara brendovima. Svodili smo, kao što to uvek činimo da bi se informacije lakše servirale klijentu, celokupni nečiji rad i postojanje u onlajn prostoru na statističke podatke. U realnosti – prekinut je jedan mladi život osobe koju su najbliži voleli najviše na svetu, a koju su fanovi mislili da poznaju.

Javlja se ozbiljan problem i vidi duboko nerazumevanje savremenosti kada neko od stručnjaka primeti da nismo prinuđeni da provodimo vreme na društvenim mrežama. Nekima su one izvor prihoda, a to se, u ovakvim komentarima, potpuno gubi iz vida. Onome ko trpi zlostavljanje na radnom mestu nećete reći da jednostavno ne ide na posao. Iako je možda praksa da se kaže „ćuti i trpi, nije tebi najgore“, ovaj pristup je izrazito toksičan i trpljenje nije rešenje. Valjda ćemo polako to početi da shvatamo.

Drugi problem je što kreatori sadržaja, ili influeseri ako vam je tako draže, u svoj rad unose fragmente svoje ličnosti, za koju se fanovi i vezuju. Uspeh zavisi od vaše harizme, javno dostupne persone, od toga koliko nekome delujete blisko i uverljivo. Iz ovog razloga su svi napadi koje kreator trpi još ličniji, ako pokažete sebe (makar u nekoj meri), mnogo lakše postajete meta. Ljudi (i, nažalost, deca) koji pišu negativne komentare se često kriju iza lažnih ili zatvorenih profila, oni vrebaju iz anonimnosti i javno napadaju s ciljem da skupe nekoliko desetina ili stotina lajkova na svom komentaru. Oni maštaju o tome da imaju publiku koju će dobiti kroz svoju sposobnost da hejtuju, jer hejt daje priliku da drugog posmatrate s visine. Hejt vam omogućava da bar na kratko imate moć nad onim ko ima mnogo više uspeha od vas.

Svako od nas ko je vodio društvene mreže nekog brenda suočio se u nekom trenutku s hejt komentarima. Nikada nisu prijatni. Ono što je posebno tužno jeste što su posebno neprijatni kada dolaze od mlađe populacije – nemaju na šta konkretno da se požale, samo da vam kažu da mrze vaš rad i vaš brend i vaš tim (znaju da postoji tim) i svakog člana tog tima pojedinačno jer ste „krindž“ (više o krindžu u sledećem tekstu). I bole i kada ste vi odrasli ljudi i kada ne znaju ništa o vama lično. Kako tek to izgleda kada ste dete koje odrasta s takvim komentarima u daleko većem broju i zapravo vas poznaju i traže način da baš vas konkretno povrede?

U svetu u kome su emocije greška – i empatija je greška. Ne samo da pokušavamo da se onesposobimo da osećamo, nego nas više ne zanimaju ni drugi. Bez produbljenih emocija nema ljudskih želja, prestajemo da se radujemo jer sami sebe ubeđujemo da nam ništa nije tako važno. A bez želja nema ni dobrog marketinga, jer kako ćete bilo šta prodati nekome ko ne želi ništa?

Autorka teksta: Natalija Jovanović, Senior Content Manager